Kako sam prevario ženu bez da spavam sa drugom

Kao i obično, držao sam oči zatvorene. Činilo mi se da tako lakše kontrolišem disanje. Svaki udah je predstavljao napor, ali tako je bilo već danima, taj nevidljivi kamen na grudima je postao deo moje stvarnosti. Osećao sam kako me pritiska i kako sam potpuno bespomoćan pod njegovom težinom. Slušalice su bile pojačane do kraja da ne bih bio svestan svoje okoline, bilo mi je potrebno da ne budem tu, tačnije da ne budem nigde.

Ipak, jedan zvuk se probijao, potpuno drugačiji od muzike koja mi je vibrirala u ušima, isticao se pretećim notama od kojih mi se sva koža naježila. Jasno sam čuo škripanje i lomljavu zupčanika tog mehanizma koji sam do skora nazivao samim sobom. Zupci su se zaglavili i stvarali su nepodnošljivu buku kriveći se i zabadajući krhotine svuda po meni. Znao sam da je šteta nepopravljiva, bilo mi je jasno od prvog trenutka, zato nisam ni pokušavao da zaustavim taj proces. U velikom stilu, sve u šta sam verovao i što sam zastupao, sve što sam gradio i što jesam se pretvorilo u hrpu ostataka dok sam, kao nemi posmatrač, stajao sa strane.

Pokušavao sam da se prisetim tačnog trenutka kada je sve počelo... Slike su se smenjivale, ali bilo je tako teško odlučiti se za neku od njih. Svaka je bila nepostojana i, pod strobom mojih osećanja, treperila je negde između stvarnosti i mašte. Da li za nulti trenutak uzeti onaj kad se predstavila svog prvog dana na poslu? Nisam se toga ni sećao, nisam je zapazio. Možda ipak ono veče u pabu, njen lik u izmaglici dima i pijanstva, prekid, prinosi mi tekilu, nazdravljamo i smejemo se, opet prekid. Odlučujem se ipak za jutro posle, slika je malo jasnija iako je mamurluk bio težak. Svuda je zelenilo, panično udišem svež vazduh u pokušaju da se uspravim i hodam za ostalima, ona se smeje glasno na neki moj komentar, što me tera da komentarišem ponovo i opet taj smeh koji nadjačava žamor cele grupe. Sada sam već uspravan i vid mi je bistriji, kažem joj da nas dvoje ne smemo da budemo blizu... Misli mi, protiv moje volje, preskaču mesec dana unapred, oboje smo slomljeni, kaže da bi mogla da zaplače u svakom trenutku. Dok tražim prave reči, pita me da li znam šta sam joj najistinitije rekao za tih ludih mesec dana. To da nas dvoje ne smemo da budemo blizu. Knedla u grlu, čini mi se da ne mogu da udahnem. Misli me vraćaju u ono zelenilo, ponovo čujem njen smeh, smeje se kako samo deca umeju, pokušavam da se setim kada sam se poslednji put tako smejao i ne uspevam. Držim je za ruku da se ne surva u ponor u svojim smešnim patikama koje su za sve samo ne za takvu šetnju po gudurama. Osećaj njene ruke u mojoj mi je poznat, gotovo da sam siguran da je ne držim prvi put. Neko je zove i ona odlazi, ali se ubrzo vraća i ponovo me hvata za ruku iako već hodamo po ravnoj i širokoj stazi. Na tren zaboravljam ko sam... Ili... Prisećam se ko sam, a već neko vreme to nisam bio. Stežem joj ruku snažno kao da se plašim da je pustim, kaže da joj ne smeta, srećom sve vreme je leva ruka, na desnoj mi je burma... Burma!

Iz misli me je prenula moja žena, stoji na vratima dnevne sobe i nešto mi govori. Srećom, mrak je, ne vidi mi oči. Skidam slušalice jer je nisam čuo prvi put. Kad ćeš u krevet? Odgovaram da ću uskoro, samo da odslušam još par pesama za opuštanje, imao sam naporan dan na poslu. Smeši mi se i želi laku noć. Osećam da bih lakše progutao žilet nego da se osmehnem. Osmehujem se i lažem da ću doći brzo. Ona odlazi i znam da sam miran, deca odavno spavaju u svojoj sobi, meni ostaje mrak i muzika koju gotovo da ne čujem iako je zvuk na maksimumu.

Prebiram slike po mislima, pokušavam da pronađem one koje manje bole. Ponovo šetnja, ona i ja, ovaj put sivilo i beton. Pristala je da me vidi samo na pet minuta jer joj postaje neprijatna naša komunikacija koja nije čisto kolegijalna. Želi da se to razreši i daje mi par minuta da se objasnim. Shvatam da su joj u međuvremenu rekli da sam oženjen i drago mi je što neću morati ja to da prevalim preko usana. Pita me da li sam jedan od mnogih koji žele da iskoriste mlađe devojke za seks i govori mi koliko joj se to gadi. Potpuno zatečen, shvatam da o seksu sa njom nisam ni razmišljao iako mi danima nije izbijala iz glave. Primetila je moje iskreno čuđenje i izraz lica joj se promenio iz besnog u tužan. Nespretno pokušavam da joj objasnim neobjašnjivo u nadi da ona oseća bar delić toga kako bi me razumela. Uostalom, kako objasniti nekome osećaj te nestvarne povezanosti, ako je i sam ne oseća. Iz razgovora ona shvata da uopšte nisam toliko stariji od nje i govori mi da će se ona sada povući da liže svoje rane. Rane?! Ipak nisam jedini koga je ovo pogodilo? Naglo počinjem da verujem u najdublje uzroke svojih strahova, istovremeno se plašim ali i želim da saznam šta oseća, ne mogu da odšetam i zaboravim ceo taj sudar svetova, suviše dobro poznajem sebe da bih se osudio na večito pitanje da li je ipak ona ta. Njenih 'samo pet minuta' se pretvorilo u sat i po vremena, a čak i pored toga mi je mučno bilo gledati je kako odlazi.

Muzika u slušalicama je bila utihnula, ali ih nisam sklonio sa glave. Ponovo su mi se slike smenjivale, činilo se brže nego ikada pre. Naša dopisivanja i razgovori, naše tišine kojima sam uvek iznova pokušavao da zaštitim i nju i sebe. Pogledi u prolazu, naizgled nehajni dodiri ruke, pesme u čijim tekstovima smo oboje pronalazili nas... Nas! Zar to uopšte postoji?! Kada god bih pokušao da probijem zidine njenog karaktera, ugledam ono u šta sam se zaljubio i saznam da nisam u svemu tome sam, sačekao bi me hladan tuš njene uzdržanosti. To me je uništavalo i odlučio sam da tu strelu koja me je pogodila iščupam, ako treba i na živo. Tresao sam se dok sam joj govorio da ne mogu više da izdržim i da mi još samo preostaje da joj se zahvalim što je učinila da se poslednja dva meseca osećam živim. Nisam lagao, krv mi je ponovo strujala brže i radovao sam se svakom novom danu. Sve je to moralo da se završi tada, za njeno i moje dobro. Deo mene je lagano umirao dok sam ubeđivao sebe kako ona ne predstavlja ništa više od klasične opsesije, obična klinka koja me je podsetila kako je to biti mlad i neobuzdan. Ali tih 6 godina razlike nisu bile dovoljne da u to poverujem, a svaki susret ili samo letimičan pogled  na njen lik u masi drugih me je opominjao da se samozavaravam i možda propuštam priliku koju nemam prava da propustim. Unutrašnji sukob je toliko narastao da mi je svaki osmeh predstavljao teret, koncentracija je bila stvar prošlosti i po prvi put u životu sam se osetio slabim.

Ponovo bol u stomaku, kada li ću se već jednom navići na njega, svaki put me iznenadi. Tu je da isprati sliku nje koja mi govori da je pila celu noć, a zatim sačekala jutro u urgentnom centru na ispiranju. Nije htela ranije da mi to kaže, ionako čemu to? Knedla u grlu, želim nešto da polomim, želim nekoga da preuzme krivicu za ovo, da ga udarim. Želim da sam ja bio u urgentnom, a ne ova devojčica ispred mene, moj mali smeško sa one šetnje po gudurama. Već dugo nije bila smeško, kaže, dok su joj oči po prvi put tamne da mi se čini kako bih mogao propasti u njih. Šta sam to uradio, zar sam joj ugasio smeh i oči? Tražim izlaz iz toga, želim sve da ispravim, ali ne uspevam. Danima zatim gotovo ne uspevam da jedem i spavam, stvari su otišle predaleko, ne mogu da stanem čvrsto na zemlju, a svuda oko mene je provalija. Osećaj gubitka, pomešan sa krivicom i prstohvatom nade da sam baš nju čekao činili su recept za propast. Ali bilo bi isuviše jednostavno kada bi ta propast došla brzo i u trzaju bola...

 

 

Ruka mi je nehotice dodirnula ožiljak na licu i prizvala sliku te hladne večeri koju sam proveo sam napolju. U tom užasnom beznađu, hladan znoj mi se mešao sa kapima kiše i sećam se kako sam želeo da jednostavno sve prestane. Polako, ali uporno mi se dah skraćivao, ali nisam brinuo. U trenutku kada sam udario glavom o beton već sam bio u nesvesti. Ne znam koliko sam tako ležao ali ledene kapi su me probudile i vratile među žive. Ispljunuo sam krv i delić zuba uživajući u toj novoj i osvežavajućoj promeni izvora bola. Dok su mi čistili ranu u domu zdravlja, imao sam priliku da razmišljam kako bi se sve to završilo da sam bio na stepenicama ili za volanom. Odlučio sam da ću jesti na silu i piti lekove za spavanje ako treba, ali neću decu ostaviti bez oca. Lagao sam ženu da sam se spotakao i pao, poverovala je. Duša mi se kidala dok mi je brižno previjala ranu i, po prvi put u životu, pomislio sam za sebe da sam loš čovek, jer čak i tada nisam prestajao da mislim na drugu... Drugu... Kratak bljesak i vidim njen lik, tužna je, ali se drži hrabro kao i uvek. Govori mi da ne može podneti da bude druga, da je to jedini razlog koji je sprečava da bude moja. Misli da zaslužuje bolje, da nekome bude prva i jedina. Kidam se iznutra dok joj govorim da je u pravu i da zaslužuje samo najbolje, jer znam da je to istina. Ona ne može i ne sme biti druga, druga za koju sam želeo da bude prva, bez da prva bude povređena. A to nije moguće...

Videla je ranu, shvatila je odmah, nije čak ni pitala zašto. Znala je da ne jedem, znala je da ne spavam. Krenuli smo putem samouništenja i oboje smo znali da neko mora da promeni kurs, a niko nije umeo ili imao smelosti da to uradi. Tada je jedini put pokazala slabost i dopustila mi da je vidim van svakodnevice, daleko od posla, dok većina ljudi spava. Ta slika nije previše jasna, maglovita je, da li zbog bola koji sa sobom nosi ili zbog emocija koje su zaslepele sve drugo te večeri. Na slici je mračna ulica, nas dvoje van vremena i prostora, hladan vetar i kiša koji poručuju da nam je mesto negde drugde, uz sveću i vino. Tresem se, priznajem joj sve i pored toga što me prkosno gleda i govori da je pogrešila što me je pozvala da dođem. Oči joj se menjaju i ponovo postaju tamne i duboke, znam da je to opet ona, znam da je osetila svu težinu moje iskrenosti. Zato ne odbijam poziv na topli čaj, kod nje u stanu, iako su se sve sirene i lampice u glavi uključile kao upozorenje.

Nova slika, nas dvoje i njen pas, šolja vrelog čaja mi umiruje drhtavicu, mazim psa jer se ne usuđujem da pomazim nju. Taj dodir mi prija i, kao da oseća to, dopušta mi da zadržim ruke na njemu dok posmatram nju u toj, nimalo neprijatnoj, tišini. Gubim se u njenim očima i zahvalan sam što je to opet ona, a ne njena ljuštura sazdana od distance, nezainteresovanosti i relativizovanja svega pa i najdubljih emocija. Otvaram se i priznajem joj sve, spreman sam da budem srećan i samo uz naš dogovor za sledeći život iako ne mogu da pojmim da će iz ovog života izaći glatko kako je i ušla. Ustajem i oblačim jaknu i patike, ne mogu više ni sekundu da izdržim sve to. Sećam se samo kako sam poželeo da umem da plačem dok sam zbunjeno posmatrao kako mi prilazi i ulazi u zagrljaj na samim vratima. Njene ruke oko mojih ramena, glava na mojim grudima i kosa među mojim prstima... ona, moja... prekid. Stežem je uz sebe i osećam da to nije običan zagrljaj dok se privija uz mene kao da joj život od toga zavisi, prekid. Ljubim je po kosi i očima u kojima želim da se izgubim i nestanem. Držim je i gledam, molim Boga u sebi da se vreme zaustavi kako bih imao tu beskonačnost da proživim sve emocije koje su izbile u tom jednom trenutku. Zadržava mi poljupce pre nego što su dosegli usne, ne zato što ih ne želi već zbog toga što dobro zna da posle toga nema nazad i da zajedno padamo u ponor. Opet prekid. Njena ruka preko moje ne dozvoljava mi da otvorim vrata i ja potpuno savladan ostajem još dugo u tom vanprostornom i vanvremenskom zagrljaju koji živi i dalje kroz tu sliku koja mi je pred očima dok sedim u mračnoj dnevnoj sobi svog stana, sa nemim slušalicama na glavi i tužnim osmehom na usnama. Osmehujem se jer se sećam kako mi je sutradan sama priznala da takav zagrljaj nije doživela nikada pre. Tada sam znao da iako sam ostao sam u svemu tome, nikada zapravo to nisam bio. Nikada niko neće saznati koliko sam bio spreman da se borim za nju, za nas, ali je jači od toga ipak bio nagon da je zaštitim i želja da opet bude mali smeško, makar nikada moj.

U meni je konačno nastala tišina, sve što je moglo, polomilo se. Malo šta nudi utehu kada znam da nikada neću saznati je li ona ta i da li će me čekati u sledećem životu. Saznanje da sam se borio za nju i za nas koliko sam mogao bez da bude povređena, kao i njen smeh koji od skoro ponovo odzvanja hodnikom, pružili su mi spokoj dovoljan da utonem u san dok su prvi zraci sunca šarali po kauču na kome sam se skupio. Biće dobro, biće srećna, to je jedino važno.