Kako sam prevario ženu bez da spavam sa drugom

Najsnažnija slabost

Šta bih promenio kada bih imao priliku za to? Dobro pitanje. Možda joj ne bih pružio ruku preko onih klizavih balvana, niti čak sedeo pored nje u autobusu na putu natrag. Ili ne bih nikada spomenuo kako mi se čini da je znam od ranije, a kamoli preveo tekst omiljene pesme koja kao da je predvidela nju i mene, mnogo godina ranije. Da li bih odbio da uđem kroz vrata njenog stana i tako izbegao onaj zagrljaj...? Taj zagrljaj koji me proganja od tada bez prestanka... Svaka od tih odluka mogla je makar ublažiti patnju, ali ne mogu da lažem sebe - ni jednu ne bih izmenio, ni jednu ne bih preskočio. Sve one zajedno, samo u svom jedinstvenom poretku, čine ovu priču jedinstvenom i baš onakvom kakva je i trebala da bude. Uostalom, epilog sam mogao da pretpostavim još prvog dana, pa ipak nisam učinio ništa da ga sprečim, sve do samog kraja.

Ipak, razmišljajući o tome šta sam pogrešio, misli me vode do iste one mračne i vlažne ulice gde sam je prvi i jedini put sačekao i drhtao dok je koračala prema meni, toliko bliska, a opet previše daleka... Prošla su dva dana, ipak sve je bilo jezivo isto, ulica mi je slala ledene talase stvarnosti koja je poslednjih dana bila na granici sa maštom. Posmatrao sam kako se kapljice slivaju niz staklo i zamućuju sliku te zavučene kapije kroz koju je došetala one večeri i kroz koju će možda došetati i ove... Možda... Rekla je da neće. Rekla je da, što se mene tiče, nikada više neće. I to je rekla par trenutaka nakon što mi je priznala da joj je naš zagrljaj bio nešto najlepše i nesvakidašnje, da joj je, jednom rečju, predstavljao isto što i meni.

Izašao sam iz auta na kišu i pogledao u nebo, sećam se da nije bilo zvezda. Pitao sam se šta radim tu i da li će se uplašiti kada me ugleda. Na neki čudan način mi je prijala svaka kap koja me je pogađala u lice i osećao sam da se, kap po kap, treznim od tog ludila koje me je dovelo te večeri do nje. Dva najveća instinkta koja su me vodila bili su da budem što bliže njoj i što dalje od kuće. Ta slabost, kakvu nikada ranije nisam osetio, me je dovela tu gde jesam, svesnog da činim grešku, spremnog na posledice, samo da je vidim, samo da je još jednom zagrlim...

Kapi su udarale sve jače, voda mi se slivala niz lice. Imao sam dve kapuljače, nisam stavio ni jednu. Obrisao sam sat na ruci i, uz letimičan pogled, shvatio da će izaći za koji minut. Osećaj da činim pogrešnu stvar se pojačavao i sada je već bubnjao u glavi svom silinom. Udaljio sam se i sa drugog kraja ulice posmatrao ulaz. Posmatrao sam ga pogledom čoveka koji ne želi da vidi. U sebi sam pričao sa višom silom, želeo sam nagodbu. Ako ona primeti mene ili auto i zastane, osvrnuvši se se, znači da sam joj potreban i pojaviću se makar se svet srušio par trenutaka kasnije. U svakom drugom, daleko verovatnijem, slučaju - ostaću u senci i neću je uznemiravati, dovoljno mi je što sam joj bar na tren bio blizu.

Nije se pojavila. Možda ipak nije lagala kada je rekla da više nikada neće biti tu, možda su joj časovi drugde ili u drugo vreme. Osećao sam tugu i olakšanje, sve u isto vreme. Odvezao sam se kući mokar i prazan, beskrajno izgubljen u svojoj slabosti. Nisam više znao kuda odatle, kojim pravcem krenuti i zaobići tu provaliju koja je svakim danom bila sve bliže.

Tim pre je sutradan usledio šok posle njenog 'Da li si sinoć bio tamo?'. Prepoznala je auto! Bio sam ubeđen da ne bi umela da razlikuje automobil od kombajna, ali bio je parkiran na tačno istom mestu kao ono veče i bio je te boje. To joj je bilo dovoljno, shvatila je da sam tu. Priznaje mi da se obradovala, ali onda i uplašila i produžila kući. I sve to dok sam ja, kroz mrenu straha i krivice, posmatrao sve to, bez da vidim. Odgovaram joj da ne znam gde sam bio sinoć, da sam imao teško veče i da sam lutao. Pametna je, razume sve, kaže da nije važno. Grizem usnu dok postajem svestan koliku slabost sam sebi dopustio, zaklinjem se da nikada više neću doći u tu ulicu, koliko god umirao iznutra, željan njenog prisustva.

Misli su mi uzburkane dok ponovo proživljavam to veče svoje najsnažnije slabosti, želim da se vratim i sve promenim. Ali ono što nikome ne smem da priznam, pa ni samom sebi, je da mi nije žao što sam te kišne večeri pokleknuo i, pored svega, ipak došao... Žao mi je što nisam imao hrabrosti da je dočekam u zagrljaj koji joj je pripadao i za koji sam disao. Da jesam, možda bi tada poneka zvezda na nebu ipak zasijala...