Epilog
Prokletstvo. Jednom u životu priželjkujem da nisam u pravu, ali se ispostavi da ipak jesam. Mada sam u dubini duše sve vreme to znao, ali eto, čovek se nada... Još pamtim kako sam nem i bespomoćan vrteo glavom dok me je ubeđivala u prolaznost tog ludila koje nam se tako podmuklo i neočekivano uvuklo u živote. Ne mogu a da se ne zapitam da li je uopšte i sama u to verovala. Nadam se da jeste. Nadam se da je sve zaboravila, uključujući i mene. Pre svega mene. Ne samo zato što je to dobro za nju, već i zbog toga što bi to ipak značilo da nismo imali šanse i da nismo mogli da budemo bezvremeni.
Svaka priča zahteva svoj epilog, pa i ova naša. Ja ne mogu da čekam do kraja vremena kako bih mirne duše zatvorio vrata za svime što je u meni pokrenula, u mene ugradila i pod mojom kožom ostavila. Stoga nema boljeg trenutka za ovaj poslednji tekst od godišnjice onog prvog koji se napisao sam od sebe, u bunilu kakvo se retko sreće. Odavno sam već prestao da razmišljam o razlozima nezaborava koji je za njom ostao, nikakva racionalizacija nije bila ravna onome što je ostalo da tinja nakon najvećeg požara u mom životu. Shvatio sam da su razlozi, ak o uopšte postoje, potpuno nevažni. Važno je samo da je ona tu, pred mojim očima. Preko ramena ljudi sa kojima razgovaram. Na plafonu moje spavaće sobe. Na vetrobranu prošaranom kišnim kapima...
Vreme ipak, o da, čini svoje. Slike su sve nejasnije. Za mnoge više nisam siguran da li ih pamtim ili se to moj um poigrava sa mnom. U poslednjih godinu dana se čak nekoliko puta dogodilo da je se ceo dan ni ne setim. To bi ipak značilo mnogo više da na svoju ženu mislim makar upola toliko. To je još jedna od stvari koje mi probadaju grudi, ali i na to se polako navikavam. Postao sam majstor lažnih osmeha i još lažnijih dodira. Postao sam loš čovek, a da sam to pritom samo sa strane posmatrao.
Na kraju, želeo bih da zna da sam ipak ja bio u pravu. Nije me prošla i nikada neće. Napisao bih joj to u pismu, na vratima lifta, ma na zidu preko puta njenog prozora da zauvek u to gleda. Napisao bih, ali neću nikada. Jer, previše mi je do nje stalo...