Kako sam prevario ženu bez da spavam sa drugom

Kuda dalje posle nje?

Izgubio sam predstavu koliko sam već dugo hodao ulicama kojima ne znam imena, birajući ih nasumično, sa samo jednim ciljem: ne sresti nikoga i ne prekidati tok misli. Unutrašnji dijalog je, kao i obično u poslednje vreme, bio žustar i sve se još jednom vrtelo oko nje. U tim trenucima samoće dozirao sam sebi zabranjena sećanja u pokušaju da proživim još jednom ono što mi je zauvek oduzeto, pre nego što mi je uopšte bilo i dato.

Pokušavao sam sebe da nateram da mi bude žao što sam je ikada upoznao, što sam dozvolio sebi da osetim nešto toliko snažno... Ali da li sam zapravo ja to dozvolio? Da li je takvim osećanjima potrebna dozvola ili mogu uleteti sama kroz pukotine između onoga što jesam i onoga što bih želeo da budem? Mogao si izbeći sve, ljutito prebacujem sebi, mogao si, na prvu pomisao, okrenuti glavu na drugu stranu i nastaviti svoj naizgled savršeni, ušuškani, topli porodični život. Pokušao sam, pravdam se, kada sam shvatio šta se događa bilo je suviše kasno. Kasno, jer si ti to dopustio, neumoljiv sam prema sebi. Želeo si da se osetiš živim još jednom, priznaj! Želeo si te leptiriće u stomaku, radovao si im se, zar ne?! Pre će biti hilti bušilica u stomaku, mislim se, ali ne izgovaram. Jesam, priznajem, šta hoćeš još da kažem? Ako sam kriv što sam se jednom u životu prepustio instinktima i najdubljim ljudskim osećanjima, neka sam, bar sam osetio strujanje u venama prvi put posle... ni sam ne znam koliko godina.

Bitka se u meni nastavljala dok sam propuštao tramvaj i prelazio neku veću ulicu na crveno svetlo. Sneg, koji je satima uporno solio rane svakoga ko je, kao i ja, samovao na ulicama ovog grada, doprinosio je subjektivnom osećaju hladnoće. Ipak, nisam ga sklanjao sa lica, prijala mi je svaka pahulja koja me je kažnjavala što kasno veče provodim napolju umesto u toplom domu, do skora mom najboljem utočištu. Već neko vreme ga nisam tako doživljavao i to je bolelo, ipak trudio sam se da svoju tugu iznesem odatle na svež vazduh, bilo kada, uz bilo kakav izgovor. To veče nije bilo izuzetak.

Gledao sam kroz ljude pored kojih sam prolazio, a pred očima mi je bio njen lik. Govori mi kako će sve proći, da se ne brinem. Ionako sam najverovatnije samo opčinjen, a to je uvek kratkog daha. Da, da, proći će, ponavlja kao da ubeđuje sebe u to, dok gleda negde u zemlju izbegavajući moj pogled. Odgovaram joj da sam potpuno uveren da će nju proći, mlada je, pametna i lepa, ta misao me teši, a trebalo bi da uteši i nju. Molim je, ipak, da shvati kako se meni nešto ovako snažno nikada ranije nije dogodilo i da isuviše dobro poznajem sebe da bih se hrabrio kako ću sve zaboraviti. Možda će utihnuti, nestati sa horizonta, to da, ali će nastaviti da tinja u najskrivenijim hodnicima, baš tamo gde najviše boli. Lomim se i priznajem joj da ne mogu više ni trenutak da izdržim pored nje, bez prava da je privijem uz sebe i osetim miris njene kose, dodir njene ruke. Radije ću večno biti odvojen od nje i pamtiti je po našem jedinom zagrljaju, makar umirao iznutra još stotinu puta iznova. To joj ne govorim, ne želim da je ta istina zaboli. Svestan sam da je ovo kraj puta i predajem se. Gleda me u neverici, ne razume zašto moram da se isključim iz njenog života u potpunosti. Ali ja razumem.



Ponovo me je obuzela tuga dok sam o tome razmišljao i ujedno prolazio pored mesta gde smo poslednji put bili 'mi', a ne dva stranca. Zidić je bio mokar i hladan. Odagnao sam misao da sednem tu i nastavio niz ulicu dalje, prisećajući se njenih tužnih, dubokih očiju kojima me je posmatrala, naslonjena na ogradu, ogrnuta mojom jaknom. Taj pogled je bio pun neverice, ali i nade i iščekivanja, kao da ću ipak uspeti da pronađem rešenje za sve, da popravim stvari, učinim čudo... Stajao sam nem, bez snage da je još jednom pogledam u oči koje su se napunile suzama. Ruke su mi bile zarobljene u džepovima, kako ne bi ni slučajno krenule da je zagrle, ugreju i uteše. Bio sam pred njom odlučan, dalek i grub, sve ono što zapravo nisam, dok je beskrajna nežnost, koju sam čuvao samo za nju, polako venula u srcu.

Kad je ustala i otišla, ne znajući, odnela je sa sobom i osmeh dečaka koji sam do tada još uvek mogao da budem. Okrutna igra sudbine ili ne, ali ja znam da sam je mogao zavoleti kako se samo jednom voli. Nikada joj to ne bih rekao, jer to su reči koje zarobljavaju, a njoj je potrebna sloboda da širi radost i smeh ovim sve sumornijim svetom. Meni ostaje da naučim da nastavim svoj život bez nje, u nadi da ću je, u nekom od sledećih, pronaći na vreme...