Zašto baš ona?
Ne znam. A kažu da je to najopasnije, baš to kada čovek ne zna zašto je zaljubljen. U svakom drugom slučaju moguće je razuveriti se pažljivo odabranim mislima i postupcima, dok ovako ostaje da pluta pitanje na površini bujice izmešanih osećanja sve do mesta gde sve to zajedno ponire, tamo gde krijemo stvari sami od sebe.
Jednostavno, sve u vezi nje je nekako poznato, magnetski privlačno, čak i stvari koje mi se ne dopadaju... Ne dopadaju mi se na pravi način, prosto jer je to ona, onakva kakva i treba da bude. Stvari koje govori, način na koji prolazi prstima kroz kosu, smeh... Greh bi bio menjati bilo šta. Gotovo od prvog trenutka nisam bio sposoban da prođem pored nje ravnodušan i ponekad imam utisak da se privlačimo, ali i odbijamo, nekim nevidljivim česticama koje će nauka tek otkriti. Zbog nje sam počeo da verujem u prošle i buduće živote, bilo je lako! Jednostavno, ništa drugo ne može ni izbliza da objasni moju potrebu za njom i osećaj da je tu oduvek.
Sve to zajedno me i jeste nateralo da je ne zaobiđem i da se, protivno svojim uverenjima, za nju borim sve do poslednjeg trenutka, atoma snage, potpuno svestan da gubim kako god. Do tada su mnoge prošle pored mene neprimećene, možda neke atraktivnije, a neke zabavnije, neke pak sličnijih interesovanja... Sada znam koliko je samo lako bilo ostati muž veran svojoj ženi pored njih... jer ni jedna nije bila ona.